СРПСКИ ЛЕТОПИС-прича за ову недељу

  Неко време после ових догађаја које сам ти испричао, Балаинор је шетао шумом. Било је то треће ходочашће од Кристининог одласка, и рана је још увек била свежа. Својим мачем је замахивао нехајно, одсецајући главице цвећа и изданке са грана дрвећа. Мисли су му биле заокупљене сећањима. Није прошао ни дан да не помисли на Кристину и обећање које су дали једно другом. И сада је мислио о томе. Из мисли га је тргла бука која је долазила из шумарка пред њим. Чуло се лупање метала о метал и људски узвици. Сместа је потрчао да види шта се дешава. Имао је шта и да види. Три мушкарца, обучени у прње, наоружани гвозденим топузима оборили су са коња четвртог мушкарца, оклопљеног у челични оклоп, који се батргао не могавши да се усправи у пуном оклопу, и батинали га топузима гласно вичући. Пришавши ближе зачуо је да они говоре:
-Geld! Geld! Gaweus thygeld hofen swine!

„Дакле, ово је неко племенит“, помислио је.
Не размишљајући више потеже мач и јурну према пљачкашима. У јуришу је пробоо првог, топла крв из човекове утробе му попрска руке. Окренуо се другом који још није схватио шта се догађа; овај је подигао свој топуз да одбије ударац у чему је једва успео, јер га је Балинорова снага тако потресла да му је рука затрептала од силе ударца. Док је повратио осећај у руци осетио је како му мач пробија груди, и како му лепљива крв куља на уста, гушећи га. Са роптајем је пао на земљу умирући. За то време трећи пљачкаш се сабрао, пришао Балаинору, на брзину подигао топуз другог пљачкаша и искорачио пред противника. Искезио се и Балаинора запахну смрад трулежи из пљачкашевих уста. Са по једним топузом у свакој руци напао је. Балаинор се бранио како је могао. Повремено је пљачкаш прилазио толико близу да је Балаинор морао да узме дах не би ли смањио жељу за повраћањем. Стрпљиво је парирао, чекајући да се непријатељ умори и почне да прави грешке. Прилика му се указала када је пљачкаш кренуо да га удари замахом преко главе, леву руку са топузом спустивши до висине појаса. Једним ударцем Балаинор удари по топузу који је претио да му смрска лобању. Мач је прошао кроз дршку топуза као да је од дрвета, и гвоздена глава је одлетела у страну. То је збунило нападача читаву секунду, скренувши му поглед на оно што је остало од топуза. Било је то сасвим довољно да Балаинор засече по други пут, овог пута по врату самог пљачкаша. Глава се скотрљала поред гвоздене главе топуза а из тела које је још стајало усправно поче да шикља крв у млазевима. Уз туп звук трупина се срушила.
Балаинор похита ка рањеном витезу. Поможе му да устане, и придиже му визир на басинету. Из шлема га је упитно гледало крвљу обливено лице човека од око четрдесет година.
-Заврши... – простењао је ратник – заврши већ једном, немам злата.
-Не. Не желим ваше злато. – задихано је одговорио Балинор.
-Шта желиш онда? Моје поседе? Моју титулу? Кћер можда? Ха, ха – насмеја се болно – немам је, а и да је имам не бих је дао црвенокосом варварину као што си ти и цео твој проклети род!
-Погрешили сте, господару. Ја нисам од оних који су вас напали. Та погледајте, леже по трави као опало лишће.
- Али...твоја коса...црвена је као њихова – збуњено је запитао рањени витез.
-Само физичка сличност, господару. Кажите, можете ли да устанете?
-Ако ме придигнеш, можда ћу и моћи....проклети оклоп, а кажу да ова проклетиња штити....само нико не каже шта кад паднеш са коња... – наставио је да куне и проклиње.
- Јесте ли тешко рањени? – упита Балаинор придижући га.
- Ударен сам кроз шлем, топузом рекао бих. Осећам да имам гадну посекотину на темену, али сем тога и пар модрица мислим да није ништа озбиљно. Салетели су ме на брзака, свукавши ме с коња, нисам стигао ни штит да узмем. – причао је витез, ослањајући се, коначно, на властите ноге.
-Тешко мени и мом јунаштву, ако се о овоме буду икада певале песме – настављао је да говори док је прилазио мртвим пљачкашима- Ха! Хуље! Нападате племените, треба вас све истребити! Говорићу краљу да исплови на пролеће и да вам попали домове у Англији!
Поглед му паде на дршку топуза коју је трећи ратник још стезао у руци. Подиже је и загледа се у њу. Онда узе други топуз који је испао из руке када је глава одлетела. Приднесе га очима. На њему је био дубок засек, тамо где је Мелкидур ударио. Запањен се окрете према свом спасиоцу.
1 Ко си ти, сине? Одакле ти такво оружје којим сечеш гвожђе као да је сир?
-Ја сам Балаинор, ковач из оближњег села Десет Борова. Овај мач, који зовем Мелкидуром, то јест, ониме који једе гвожђе, сам сам исковао од комада звезданог метала.
-Колико ти је година, Балаиноре? По лицу, не рачунајући те гадне ожиљке, рекао бих да ти није преко петнаест, али твоје тело је развијено као у правог мушкарца.
-Крајем ове зиме напунио сам четрнаест. Ожиљци које носим су нешто чиме сам обележен од рођења. Тело ми је развијено од ковачког чекића и сталног вежбања.
-Тако млад а тако снажан...високородни лорд попут мене могао би да има користи од таквог заштитника као што си ти. Хоћеш ли да пођеш самном у мој замак Тронберг, на северу, и да ми служиш? Добићеш најбоље образовање у овом делу краљевства, и обучићу те да ми будеш штитоноша. Једног дана, ако будеш добро учио, постаћеш витез, и имаћеш права на сопствени замак, и право да носиш грб као ја. – Рече, куцнувши оклопљеном шаком о челични штит који је висио о седлу.
-Имаћу сопствени замак? – упитао је са неверицом Балаинор.
-Временом – насмеши се витез – али мораћеш доста да учиш.
-Да, господару, желим да пођем са вама у Тронберг.
-Имаш ли нешто што сматраш својим, што желиш да понесеш, или некога ко те чека?
Помислио је на мајку, која га није желела, на сељане за које је постојао само када је требало нешто да се поправи, на све оне који су се грозили наказности његовог лица, а онда је помислио на Кристину, и на њену жељу да буде господарица замка; ако добије замак, и титулу, ако постане витез, моћи ће да оде у Тунинген и да затражи дозволу од њеног оца да је ожени.
-Не – проговорио је коначно – нико ме не чека у селу, одричем се своје кућице и своје ковачнице. Све што имам то је овај мач и ово срце које има жеље и циљеве пред собом.
Витез се попе на коња. Саслуша шта Балаинор изговори па му рече:
-Добро говориш, биће од тебе витез једнога дана. А сада знај да си од овог тренутка у служби лорда Ралваса, господара Тронберга, витеза у служби краља Георга Величанственог. Ходај поред мене, Тронберг је далеко, требаће нам неколико дана да тамо стигнемо, али уз твоју снагу и твој чудотворни мач, а богова ми, и моју вештину стићићемо у једном комаду до мог замка. – То рече и појаха лаганим ходом.
Балаинор се последњи пут осврте према родном селу из кога никад није отишао. Пред очима му се указаше сви они тренуци који су обележили његов живот, кулминирајући Кристининим одласком. Једна суза му засја у оку и скотрља се низ образ. Обриса је шаком. Окрену се нагло и закорачи у нови живот.

***

Наредне три године његовог живота су пролетеле. По доласку у замак и мало село пред њим био је добро примљен. Лорд Ралвас му је доделио једну собу у свом замку, учитеља мачевања и јахања, који су његово знање у тим вештинама усавршили, и неколико одела која су, иако бејавши далеко од племићког одела, била нешто најфиније што је икада видео у свом селу. Живот у замку је био напоран. Устајао је са сунцем, одлазио на час јахања. Стари Норберт, коњушар и учитељ јахања имао је много стрпљења, што се не би могло рећи за коње. Нису то биле сеоске раге које је виђао у Десет Борова, већ прави ратни коњи, скоро двоструко већи од било ког коња кога је икада видео. Иако су били припитомљени и дресирани за јахање и јуриш, Балаинор је више но једном пао, мисливши да ће скрхати врат. Око поднева је одлазио на часове мачевања испред улаза у замак. Учитељ му је био Андреас, крупан човек, заповедник страже за ког, очигледно, није било довољно посла, те му је лорд Ралвас наложио да га подучи финесама борбе мачем и топузом, као и одбрани штитом. Није имао бескрајно стрпљење као стари Норберт, али је свеједно био добар учитељ и Балаинор је научио много тога, како да парира високе ударце, како да задаје бодове који ће ражестити непријатеља и натерати га да начини грешку, како да помоћу штита непријатељски засек претвори у контра напад и многе друге вештине о којима нећу причати у детаљима. После подне му је пролазило у друштву мајстора дворског протокола, једног старог Франка, који је заборавио да спомене име, али га је Балинор за себе звао Дагоберт. Од њега је научио како се понашати у друштву дама, како прати руке пре и после узимања хране, како свом господару помоћи да сјаше и како му принети оружје....Такође се наслушао и многих прича и придика какве само стари људи умеју да причају млађима који су силом прилика принуђени да их слушају. Тако је сазнао да је садашњи краљ стар и практично на умору, да је његов син Георг II спреман да преузме престо, али да се намесништво које је краљ поставио не слаже са тиме. Сазнао је, једног кишног послеподнева, док је морао да понавља по двадесети пут како се правилно сипа вино у господарев пехар, како је у граду Тунингену, далеко на југу земље неки месер Ђовани, који има богату сестру, осиромашио јер су му Келтски разбојници опљачкали караване. На помен тог имена се тргнуо и просуо вино, након чега је уследило четврт сата придике о томе како не слуша савете старијих и како ће га пријавити лорду Ралвасу, јер је несито чељаде које не вреди ничему учити јер му ништа не допире до мозга... Све у свему било је то немирно време.

                                                     Kликни да увећаш